Misli o kvalitetu života

Mi smo besmrtne duše, i zemaljski život je samo jedno od mnoštva iskustava našeg postojanja. Već smo se otjelovljivali na Zemlji, hodali svojim putevima na drugim planetama i postojali izvan guste fizičke forme. Istorija naše duše je daleko bogatija od uspomena koje su nam dostupne u okviru jednog otjelovljenja.

Pre nego što dođe na Zemlju, svaka duša sastavlja određeni plan. Bira kvalitete koje namerava da upozna i savlada kroz neposredno proživljavanje. Ti kvaliteti nazivaju se vrline duše. Među njima su ljubav, saosećanje, praštanje, prihvatanje, sposobnost puštanja, sposobnost da se sačuva poverenje u neizvesnosti — i još mnoge druge.

Kod ljudi koji tragaju, koji osećaju, koji se bude — veoma često se javlja isto unutrašnje pitanje. Zašto me neprestano trese? Zašto moj život s vremena na vreme prolazi kroz potres, izbacuje me u krize, u preispitivanje, u unutrašnja poništavanja, u neophodnost da nešto presabirem, menjam, prepravljam? I najvažnije — zašto oko mene žive ljudi koje naizgled ništa ne dotiče?

Godinama žive na isti način, idu na isti posao, zarađuju malo, ne postavljaju duboka pitanja, ne traže smisao, ne prolaze kroz snažne unutrašnje transformacije i ne doživljavaju duhovne krize. Oni prosto žive — i sistem ih ne dirá.

Neverovatno lako verujemo u ono loše što bi nam se moglo dogoditi, a teško dopuštamo da se sve može odvijati mnogo bolje nego što smo navikli da mislimo. Zašto naša mašta tako rado radi za strah i kako da naučimo da je usmerimo na stvaranje željenog života?

Postoji jedna zanimljiva osobina ljudskog mišljenja. Satima možemo zamišljati događaje kojih nikada nije bilo i kojih možda nikada neće biti. U glavi prevrćemo neprijatne razgovore, brinemo zbog mogućih gubitaka, bojimo se grešaka, predviđamo tuđe reakcije i u mislima proživljavamo neuspehe koji za sada postoje isključivo u našoj mašti.

Što se jače držiš za ono što želiš, to više napetosti stvaraš oko toga da to dobiješ.

Primetila sam da problem često nije u samim željama, već u važnosti koju im pridajemo. U nekom trenutku obično „želim“ postane „moram ovo da dobijem, inače neću biti srećna“.

Navikli smo da se prema životu odnosimo kao da s njim stalno nešto nije u redu. Čini nam se da treba još malo da radimo na sebi, da se izborimo s prošlošću, ispravimo karakter, oslobodimo se strahova, zaradimo određenu sumu, uredimo odnose, pronađemo svoje životno poslanje, i tek posle toga ćemo konačno moći da se opustimo i osetimo sretnima.

Ali prođe godina, druga, treća. Neki problemi se reše, a na njihovom mestu se pojave novi. Postajemo mudriji, iskusniji, svesniji, a osećaj da je pravi život tek pred nama iz nekog razloga ne nestaje.