Navikli smo da se prema životu odnosimo kao da s njim stalno nešto nije u redu. Čini nam se da treba još malo da radimo na sebi, da se izborimo s prošlošću, ispravimo karakter, oslobodimo se strahova, zaradimo određenu sumu, uredimo odnose, pronađemo svoje životno poslanje, i tek posle toga ćemo konačno moći da se opustimo i osetimo sretnima.
Ali prođe godina, druga, treća. Neki problemi se reše, a na njihovom mestu se pojave novi. Postajemo mudriji, iskusniji, svesniji, a osećaj da je pravi život tek pred nama iz nekog razloga ne nestaje.
I jednog dana javi se sasvim neočekivano pitanje: a šta ako je sa samim životom sve u redu? Šta ako smo samo navikli da ga doživljavamo kao zadatak koji mora da se reši?
Zašto smo život pretvorili u beskrajan rad na sebi
Savremeni čovek živi u neverovatnom vremenu. Dostupna su nam znanja za koja je ranije bilo potrebno više decenija. Možemo da učimo psihologiju, istražujemo svoju svest, menjamo navike, razvijamo telo, učimo da upravljamo pažnjom i pronalazimo nove načine da se povežemo sa svetom.
Ali uz te mogućnosti pojavio se i još jedan oblik unutrašnjeg pritiska: potreba da neprestano postajemo bolji.
Čak i odmor smo naučili da procenjujemo prema koristi. Šetnja treba da obnovi snagu, meditacija da poveća svesnost, putovanje da proširi svest, odnosi da pomognu ličnom rastu. Kao da smo zaboravili da radimo bilo šta samo zato što nam je lepo.
Čovek se može probuditi sunčanog jutra, osetiti prijatnu toplinu, čuti ptice ispred prozora, ali umesto da proživi te trenutke, njegova pažnja je već zauzeta onim što još nije postigao. U mislima je u budućnosti, u kojoj će biti uspešniji, mirniji, imućniji i srećniji.
Paradoks je u tome što se čak i sreća pretvara u još jedan cilj za koji treba da se mučimo.
I dok se marljivo pripremamo za dobar život, sam život prolazi.
A šta ako život nema jedan jedini smisao koji obavezno treba pronaći?
Često sebi postavljamo pitanje: zašto sam ovde? U čemu je moje poslanje? Koji zadatak treba da ispunim? Šta moram da shvatim da bih prešla na sledeći nivo?
Ta pitanja mogu otvoriti neverovatnu dubinu. Ali ponekad se iza njih krije ubeđenje da naše postojanje mora nečim da bude opravdano. Kao da nije dovoljno samo se roditi, osećati, voleti, upoznavati svet, stvarati, grešiti, smejati se, uživati u lepoti i sticati sopstveno iskustvo.
Zamisli na trenutak da nam niko nije dao obavezan scenario života. Da ne postoji jedini ispravan put koji treba pronaći, jer će inače sve proživljeno biti uzaludno. Tada smisao prestaje da bude zagonetka čiji se odgovor krije negde izvan naše svakodnevice. Smisao možemo sami stvarati kroz to kako živimo, šta biramo, čemu poklanjamo pažnju i šta unosimo u ovaj svet.
Za jednu ženu ogroman smisao postaje majčinstvo. Za drugu, stvaranje sopstvenog posla. Za treću, ljubav, stvaralaštvo, putovanja, upoznavanje sveta. I sve to se može menjati tokom života.
Štaviše, čovek može imati više smislova odjednom. Nije obavezan da celog života ostane veran jednoj ulozi ili jednom poslanju. Možda bi trebalo da prestanemo da tražimo dozvolu da živimo upravo onako kako mi sami želimo.
Život kao igra: šta ta misao zaista znači
Kada čujemo da je život igra, lako zamislimo neodgovornost, lakomislenost ili ravnodušnost prema onome što se dešava. Ali pogledaj decu kada su zanesena igrom.
Potpuno su prisutna u procesu. Zanima ih. Probaju, greše, smišljaju nova pravila, nalaze neočekivana rešenja. Ponekad se rastuže, ponekad naljute, ponekad izgube. Ali jedan neuspeh još ne znači da je cela igra izgubila smisao.
Odrastao čovek je drugačije građen. On neuspeh često doživljava kao dokaz sopstvene nesposobnosti. Nije uspelo da se izgrade odnosi, znači da je sa mnom nešto pogrešno. Nisam uspela da zaradim željenu sumu, znači da nisam dovoljno sposobna. Projekat nije doneo rezultat, znači da sam izabrala pogrešan put.
Previše brzo prenosimo ocenu onoga što se dešava na ocenu samih sebe. Upravo tu se gubi lakoća.
Doživljavati život kao igru znači vratiti sebi pravo da probamo, istražujemo, menjamo odluke i da svaki događaj ne pretvaramo u konačnu presudu o sopstvenoj ličnosti. To ne ukida posledice naših postupaka niti odgovornost za njih, ali omogućava da prestanemo da svaku teškoću doživljavamo kao katastrofu.
U igri ima kretanja, interesovanja, nepoznatog. A što je najvažnije, ima mogućnosti da učestvuješ čak i kada unapred ne znaš kako će se sve završiti.
Zašto navika da patimo ponekad ispadne jača od želje da budemo srećne
Postoji jedna zanimljiva osobina ljudskog doživljavanja: poznato stanje može delovati sigurnije od novog, čak i kada nam to poznato donosi nelagodu.
Ako je čovek dugo godina živeo u napetosti, stalno brinuo o budućnosti, očekivao probleme i smatrao da se sve dobro dobija isključivo teškim radom, teško mu je da sebi dopusti mir. Kada se sve odvija dobro, može početi da traži podvalu. Kada se pojavi slobodno vreme, da oseća krivicu. Kada odnosi postanu mirni i topli, da žudi za jakim emotivnim usponima i padovima. Kada se ukaže prilika za odmor, da smišlja novi zadatak koji hitno mora da se reši.
Postepeno napetost postaje toliko uobičajena da se doživljava kao prirodan način postojanja. I tada se javlja važno pitanje: umemo li uopšte da živimo dobro kada za to ne treba prethodno savladati još jednu prepreku?
Naravno, nije svaka patnja izbor. U životu postoje bolesti, gubici, finansijske teškoće, teške okolnosti koje se ne mogu ukloniti jednom promenom načina razmišljanja. Ali čak i u teškim okolnostima važno je kako postupamo sa sobom i koliko dodatnog unutrašnjeg pritiska stvaramo.
Možeš prolaziti kroz težak period i istovremeno primećivati dobre trenutke. Možeš rešavati finansijska pitanja i radovati se jutarnjoj kafi. Možeš proživljavati neizvesnost i dalje voleti, smejati se, praviti planove. Za to ne moraš čekati da svi problemi nestanu.
Svesnost je sposobnost da primetimo da se život dešava baš sada
O svesnosti se danas toliko govori da sama reč postepeno gubi prvobitni smisao. Povezuje se s meditacijama, duhovnim praksama, visokim stanjima svesti i složenim unutrašnjim procesima. A u običnom životu svesnost počinje vrlo jednostavnom radnjom: primetiti gde se sada nalazi naša pažnja.
Možemo sedeti za lepo postavljenim stolom i u mislima rešavati sutrašnje probleme. Grliti voljenu osobu i istovremeno analizirati sinoćnji razgovor. Šetati pored mora i skoro ga ne videti, jer u mislima nastavljamo svađu koja se završila pre nekoliko sati.
Fizički smo prisutni u sopstvenom životu, ali je veći deo vremena naša pažnja negde drugde. I što se to češće dešava, to nam se, čini se, vreme brže troši.
Svesnost vraća mogućnost da proživimo ono što već imamo. Da osetimo ukus hrane. Da čujemo detetov smeh. Da primetimo kako te voljena osoba gleda. Da uživamo u poslu koji nam se zaista sviđa. Da sebi dopustimo lepu stvar, ugodnu šetnju ili odmor bez potrebe da ih zaslužimo produktivnošću.
U tim trenucima nema ničeg grandioznog. Ali upravo oni čine veći deo našeg života.
Kvalitet života ne određuje samo veličina naših postignuća. On se sastoji od kvaliteta običnih dana koje proživljavamo.
Stvaramo svoju stvarnost, ali šta to znači u praksi?
Bliska mi je misao da je čovek stvaralac sopstvenog života. Ali važno je razumeti je dublje od obećanja da je dovoljno ispravno misliti i svet će odmah ispuniti svaku želju.
Živimo među mnoštvom okolnosti, ljudi i procesa koje ne možemo u potpunosti kontrolisati. Ipak, imamo mogućnost da učestvujemo u stvaranju sopstvenog života kroz pažnju, unutrašnje stanje, odluke i postupke.
Zamisli ženu koja je godinama ubeđena da su joj srećni odnosi nedostupni. To uverenje može uticati na to koga bira, koje ponašanje smatra normalnim, šta je spremna da trpi i koje mogućnosti jednostavno ne primećuje.
Kada se promeni njena predstava o sebi i o tome kakve odnose želi, postepeno se menjaju i njeni postupci. Drugačije komunicira, postavlja granice, primećuje druge ljude, donosi nove odluke. Spoljašnji život počinje da se menja za stvarnim promenama u njenom ponašanju i izborima.
Isto se može dešavati i u poslu, u finansijskim pitanjima, u samoostvarenju i svakodnevnim navikama. Naša pažnja utiče na to koje mogućnosti primećujemo. Naše stanje, na to kako reagujemo na ono što se dešava. Naši postupci, na rezultate koje postepeno stvaramo.
Zato biti stvaralac svog života znači priznati sopstveno učešće u njemu, a ne okrivljavati sebe za sve što se dogodilo. To daje potpuno drugačiji osećaj unutrašnje slobode.
Zašto lakoću ne treba odlagati za bolja vremena
Mnoge žene žive s unutrašnjim dogovorom: prvo ću stvoriti finansijsku stabilnost, rešiti porodična pitanja, dovesti telo u red, ostvariti svoj projekat, a tek onda ću sebi dozvoliti da živim u zadovoljstvu. Ali taj dogovor nema krajnji datum. Uvek će se naći nešto što traži pažnju.
Lakoća se pojavljuje kada prestanemo da zadovoljstvo činimo nagradom za savršeno odrađen život. Možeš želeti mnogo novca i pritom uživati u današnjem danu. Možeš graditi ozbiljan projekat i zadržati smisao za humor. Možeš biti odgovorna majka, žena koja voli, profesionalka, a istovremeno ostaviti mesta za spontanost, igru, odmor i sopstvene želje.
Lakoća ne znači da sve ide bez napora. Ona se ogleda u tome što čovek, čak i kada ulaže napor, nije dužan da stalno bude u stanju borbe. Razlika je ogromna.
Možeš ići ka svom cilju iz straha da bez njega nisi dovoljno dobra. A možeš iz interesovanja za ono što želiš da stvoriš. Spoljašnji koraci će ponekad biti slični, ali kvalitet proživljenog života biće potpuno drugačiji.
Celovitost počinje tamo gde se završava rat sa samom sobom
Sve se češće vraćam jednoj misli: čovek može potrošiti ogromnu količinu vremena pokušavajući da postane ona verzija sebe kojoj će konačno dozvoliti da bude srećna.
Ali šta ako ne treba prvo postati neko drugi? Šta ako je moguće razvijati se, učiti, menjati navike, graditi odnose i stvarati materijalno blagostanje, a istovremeno priznavati sopstvenu vrednost već sada?
Za mene celovitost počinje upravo tu. To je unutrašnje stanje u kome čovek prestaje da sebe doživljava kao beskrajan projekat ispravljanja nedostataka. Primećuje svoje želje, čuje telo, priznaje osećanja, razume potrebe i postepeno gradi život koji odgovara onome što mu je zaista važno.
U takvom životu ostaje mesta za razvoj, disciplinu, odgovornost i ozbiljne odluke. Ali nestaje potreba da neprestano dokazuješ pravo na sreću.
I tada pitanje „Šta još treba da ispravim u sebi?“ postepeno ustupa mesto drugom: „Kako želim da proživim današnji dan?“ Ne nekad kasnije. Ne posle sledećeg postignuća. Ne onda kada konačno nestanu sve teškoće. Danas.
Možda je najveće postignuće naučiti da uživamo u sopstvenom životu
Navikli smo da život merimo rezultatima. Koliko smo zaradili, šta smo postigli, ko smo postali, šta smo stekli, koje smo vrhove osvojili.
Ali zamisli čoveka koji je postigao skoro sve o čemu je sanjao, a ipak nikada nije naučio da uživa u svakodnevici. I drugog čoveka, koji ima još mnogo nedovršenih planova, ali ume da voli, da se smeje, da primeti lepotu, da uživa u jednostavnim stvarima i da zadrži interesovanje za budućnost.
Ko od njih živi kvalitetnije?
Na to pitanje nema univerzalnog odgovora. Ali ono pomaže da vidimo ono što se često gubi u težnji za sledećim rezultatom.
Možemo stvarati divne stvari, ostvarivati velike zamisli, zarađivati novac, putovati, graditi odnose, istraživati svet. I pritom nismo dužni da sopstveni život pretvorimo u beskrajnu trku. Možda bi trebalo da prestanemo da na sreću gledamo kao na nešto što se nalazi isključivo u budućnosti.
Jer život se već dešava.
Upravo sada, dok čitaš ove redove, negde sija sunce, neko se smeje, neko se prvi put zaljubljuje, neko ostvaruje davni san, a neko samo kuva sebi čaj i uživa u tišini. Živimo na neverovatnoj planeti na kojoj ima toliko mogućnosti da osećamo, upoznajemo, volimo i stvaramo.
I možda jedno od najvažnijih pitanja koje vredi postaviti sebi danas glasi ovako:
Kada više ne bih morala nikome da dokazujem da zaslužujem dobar život, kako bih poželela da ga proživim? I šta od toga mogu da sebi dozvolim već danas?