Neverovatno lako verujemo u ono loše što bi nam se moglo dogoditi, a teško dopuštamo da se sve može odvijati mnogo bolje nego što smo navikli da mislimo. Zašto naša mašta tako rado radi za strah i kako da naučimo da je usmerimo na stvaranje željenog života?
Postoji jedna zanimljiva osobina ljudskog mišljenja. Satima možemo zamišljati događaje kojih nikada nije bilo i kojih možda nikada neće biti. U glavi prevrćemo neprijatne razgovore, brinemo zbog mogućih gubitaka, bojimo se grešaka, predviđamo tuđe reakcije i u mislima proživljavamo neuspehe koji za sada postoje isključivo u našoj mašti.
Pri tom telo sasvim stvarno reaguje na naše misli. Javlja se napetost, menja se raspoloženje, nestaje volja da bilo šta radimo. Čovek može biti u potpuno bezbednom okruženju, piti jutarnju kafu, gledati lep predeo, a iznutra proživljavati katastrofu koju je sam nacrtao u svojoj glavi.
I tu se javlja važno pitanje: zašto tako lako verujemo svojim strahovima, a istovremeno od sopstvenih želja tražimo dokaze da se mogu ostvariti?
Kada se bojimo da ćemo izgubiti novac, odnose, stabilnost ili zdravlje, nisu nam potrebne garancije da će se to zaista dogoditi. Dovoljno je da dopustimo tu mogućnost, i naša svest već počinje da razvija čitavu priču s detaljima, doživljajima i mogućim posledicama. Ali čim zamislimo lep, srećan, ispunjen život, odmah se pojavi mnoštvo prigovora. Odakle će doći novac? Kako je to uopšte moguće? A šta ako ne uspe? Zašto sam uopšte odlučila da mogu tako da živim?
Svojim strahovima dajemo ogroman kredit poverenja, a sopstvene snove stalno proveravamo da li su realni.
Strah i san imaju mnogo više zajedničkog nego što se čini
I strah i san okrenuti su budućnosti. Nijedan od tih događaja se još nije dogodio. Oba postoje u našoj svesti kao mogući pravci daljeg razvoja života. Ipak, emotivno ih doživljavamo potpuno različito.
Strah ima jednu osobinu: umeće da stvori osećaj stvarnosti pre nego što se bilo šta dogodi. Toliko detaljno zamišljamo moguće neprijatnosti da počinjemo da ih doživljavamo kao nešto skoro neizbežno. Zato čovek ne živi toliko u današnjim okolnostima koliko u sopstvenim pretpostavkama o tome šta bi mu se moglo dogoditi.
Postepeno te pretpostavke počinju da utiču na njegove odluke. Postaje oprezniji, češće sumnja, odbija zanimljive prilike i bira ono što deluje bezbedno. Čak i kada mu raniji način života odavno ne donosi zadovoljstvo, nepoznato ga može plašiti toliko da radije ostaje u poznatim okolnostima.
Prema snovima se često ponašamo drugačije. Odmah želimo da razumemo na koji način će se sve ostvariti, odakle uzeti potrebne resurse, ko će pomoći i koliko će vremena trebati. Ako gotovog odgovora nema, želja lako završi u kategoriji neostvarivog.
To što danas ne vidimo jasan put još ne znači da taj put ne postoji.
Mnoge važne promene u životu počinju upravo onog trenutka kada čovek prvi put ozbiljno dopusti sebi novu mogućnost. Još ne zna kako će se sve odvijati, ali dobija unutrašnju dozvolu da na svoj život pogleda šire od uobičajenih okolnosti.
Pažnja je najskuplja valuta čoveka
Navikli smo da vrednošću smatramo novac, vreme, znanje i mogućnosti. Ali postoji još jedan resurs koji neprimetno određuje kvalitet svakog našeg dana. To je pažnja.
Ono na šta se redovno usredsređujemo postepeno za nas dobija sve veći značaj. Počinjemo češće da mislimo o tome, emotivno se uključujemo, tražimo potvrde za svoje predstave i donosimo odluke oslanjajući se na njih.
Zamisli ženu koja sanja o srećnim odnosima, ali veći deo vremena razmišlja o tome da bi je muškarac mogao prevariti, izdati, ostaviti ili povrediti. Čak i kada upozna dostojnog čoveka, ona nastavlja da traži znakove opasnosti, proverava njegova osećanja i brani se od događaja kojih među njima nikada nije bilo. U nekom trenutku strah da će izgubiti vezu počinje da joj smeta da uživa u vezi koju već ima.
Slično se dešava i sa samoostvarenjem. Žena već dugo oseća želju da se bavi sopstvenim poslom, ima ideje, interesovanje, predstavu o tome u čemu bi mogla biti od koristi drugim ljudima. Ali svaki put kada dođe do stvarnih koraka, svest joj ponudi desetine razloga da odustane od zamišljenog. Počinje da brine zbog moguće kritike, nedostatka klijenata, finansijskih gubitaka, tuđeg mišljenja. I dok je sva njena pažnja zauzeta očekivanim teškoćama, sopstveno interesovanje postepeno jenjava.
Tako čovek godinama može biti pored života koji želi da živi, a da čak ni ne pokuša da mu se približi.
Često razmišljam koliko naših unutrašnjih resursa svakodnevno odlazi na događaje koji postoje isključivo u pretpostavkama. Koliko snage trošimo na zamišljene razgovore, izmišljene sukobe, brigu o sutrašnjem danu. I koliko bi sve zanimljivog moglo da se pojavi u našem životu kada bismo makar deo te pažnje usmerili na sopstvene želje.
Jer pažnja utiče na to šta primećujemo oko sebe, koje mogućnosti razmatramo i na koje korake se odlučujemo. Ne možemo uvek birati okolnosti, ali možemo učiti da biramo čemu ćemo dati veći deo svog unutrašnjeg prostora.
Zašto kvalitet života počinje mnogo pre spoljašnjih promena
Kvalitet života ne određuju samo okolnosti u kojima se nalazimo, već i način na koji te okolnosti proživljavamo.
Čovek može imati novac, lep dom, odnose, mogućnosti za putovanja i mnoštvo drugih stvari koje se uobičajeno smatraju znakovima blagostanja. Ali ako iznutra stalno prisustvuje iščekivanje neprijatnosti, ni sve to mu ne garantuje osećaj srećnog života.
I obrnuto, težak životni period ne mora čoveku oduzeti sposobnost da se raduje, sanja, zanima za svet i uživa u običnim danima.
Ne predlažem da se pravimo da problema nema. Finansijske obaveze traže konkretne odluke, odnosi ponekad prolaze kroz krize, a zdravstveno stanje traži pažnju i brigu. Sve je to deo našeg zemaljskog života, u kome nije moguće beskonačno ostati u stanju radosti i blagostanja.
Ali jednom vredi primetiti koliko veliko mesto dopuštamo svojim teškoćama. Ponekad jedna neprijatna situacija može potpuno da istisne iz svesti sve dobro što nas okružuje. Prestajemo da primećujemo ljude koji nas vole, obezvređujemo sopstvena postignuća, odlažemo zadovoljstva i ubeđujemo sebe da će pravi život početi tek kada rešimo sve probleme.
A problemi se mogu smenjivati beskrajno. Zatvori se jedno pitanje, pojavi se sledeće. I ako svaki put odlažemo osećaj života za bolja vremena, jednog dana možemo otkriti da je ogroman broj dana proživljen u čekanju.
Čini mi se da se upravo ovde nalazi jedna od važnih tačaka unutrašnje zrelosti: sposobnost da vidimo stvarnost u celini, ne dopuštajući da pojedinačne teškoće određuju naš odnos prema celom sopstvenom životu.
Današnje okolnosti mogu mnogo da nam kažu o tome gde se sada nalazimo, ali ništa konačno ne odlučuju o tome gde možemo biti za godinu ili nekoliko godina.
Kada strah počne da upravlja budućnošću
Retko primećujemo trenutak kada se obična zabrinutost pretvara u uobičajen način života.
Isprva čovek samo želi da izbegne neprijatnosti. Zatim počinje unapred da računa moguće rizike, da se osigurava, da odlaže odluke. Postepeno oprez postaje toliko uobičajen da se svaki korak izvan poznatog života doživljava kao pretnja.
Posebno se to dobro vidi u pitanjima novca i samoostvarenja. Čovek može iskreno želeti finansijsku sigurnost, slobodu, mogućnost putovanja, bavljenja omiljenim poslom i samostalnog raspolaganja svojim vremenom. Ali ako je iznutra stalno usredsređen na mogućnost da sve izgubi, njegove odluke će češće biti usmerene na očuvanje poznatog nego na stvaranje novog.
U nekom trenutku nastaje protivrečnost: svesno želimo promene, a svakodnevnim postupcima nastavljamo da održavamo raniji život.
I ovde je veoma važno razumeti da strah sam po sebi nije neprijatelj. On ima potrebnu funkciju, pomaže nam da primetimo opasnosti i uzmemo u obzir posledice sopstvenih odluka. Problemi počinju kada mu damo pravo da određuje sve naše mogućnosti.
Strah može da nam kaže na šta da obratimo pažnju, ali ne može da nam ispriča o svemu lepom što se još može dogoditi.
Zato mi se čini tako važnim da sebi vratimo sposobnost da sanjamo bez potrebe da odmah objašnjavamo kako će se sve ostvariti. Ponekad je dovoljno priznati da je željeni život u principu moguć, pa da postepeno počnemo da primećujemo puteve do njega.
S vremenom se menja i karakter unutrašnjih pitanja. Čovek sve češće razmišlja o tome koje mogućnosti ima danas, čemu treba da se nauči, koje odluke će ga približiti željenom. Uz to se javlja i želja da deluje, proba, upoznaje ljude, proširuje sopstveno iskustvo.
Misli postepeno nalaze nastavak u postupcima, a postupci počinju da stvaraju stvarne promene.
Kakav život danas stvaraš u sebi?
Čini mi se važnim da s vremena na vreme postavimo sebi sasvim jednostavno pitanje: o čemu razmišljam veći deo svog dana?
Jer ako pažljivo osluhnemo sopstveni unutrašnji dijalog, možemo otkriti da je njegov veliki deo posvećen onome što ne želimo. U mislima raspravljamo o tuđim postupcima, vraćamo se prošlim razočaranjima, brinemo o novcu, poredimo se s drugima i pokušavamo da predvidimo moguće neprijatnosti.
Ali koliko često istom pažnjom razmišljamo o sopstvenom srećnom životu? Ne o nekoj apstraktnoj sreći koja će se jednom dogoditi kada se pojave novac, pravi čovek ili savršene okolnosti. Već o konkretnom životu koji bismo zaista želeli da živimo.
Volim da o kvalitetu života razmišljam kroz običan dan. Kakvo će biti moje jutro? Sa kakvim osećajem ću se probuditi? Kako će se osećati moje telo? Ko će biti pored mene za doručkom? Kojim poslom ću se baviti, s kojim ljudima ću razgovarati, koliko vremena ću ostaviti za sebe? Šta će mi u tom životu donositi zadovoljstvo, interesovanje i osećaj ispunjenosti?
Što se detaljnije upoznajemo sa sopstvenim željama, to nam je jasnije šta nam je zaista važno. Ponekad se pokaže da iza sna o velikom novcu stoji želja za sigurnošću i slobodom. Iza težnje za vezom, potreba za bliskošću i mogućnošću da budemo svoji. A iza želje da promenimo posao, davno zaboravljeno interesovanje za sopstvene sposobnosti i potreba da osećamo smisao u onome što radimo svakog dana.
A kada počnemo da iza spoljašnjih želja vidimo njihov pravi sadržaj, postaje mnogo lakše pronaći načine da bar deo željenog ostvarimo već sada.
Možda je za osećaj slobode danas dovoljno doneti jednu odluku koja se odavno odlaže. Za veću bliskost s voljenom osobom, razgovarati o onome što je zaista važno. Za kretanje ka sopstvenom poslu, konačno napraviti prvi korak, umesto da još nekoliko meseci razmišljamo o mogućim neuspesima.
Tako željena budućnost postepeno postaje deo sadašnjosti.
I mislim da jedna od naših najvećih mogućnosti leži upravo u ovome: možemo menjati pravac sopstvene pažnje, čak i kada za sada ne možemo promeniti sve spoljašnje okolnosti.
Možemo naučiti da svoje želje shvatimo ozbiljno. Da sebi dopustimo da zamišljamo povoljan razvoj događaja s istom prirodnošću s kojom smo ranije zamišljali neprijatnosti. Da počnemo da primećujemo dobre mogućnosti, zanimljive slučajnosti, ljude i situacije koji pomažu da se krećemo ka željenom.
Niko ne zna sigurno kakav će naš život biti za godinu dana. I u tome ima mnogo više slobode nego što nam se ponekad čini. Jer ako ne znamo budućnost, zašto je tako često unapred zamišljamo goru nego što može biti?
Možda je došlo vreme da svojim snovima damo makar onoliko pažnje koliko smo navikli da dajemo sopstvenim strahovima. I da vidimo kakav će postati naš život ako svakoga dana po malo stvaramo u sebi prostor za onu budućnost koju zaista želimo da živimo.